Polazak u vrtić je velika promena jer dete prvi put na duže vreme napušta poznatu sigurnu bazu: roditelje, kuću, ustaljene navike i prostor u kome se oseća potpuno zaštićeno.
Umesto toga, ulazi u novo okruženje u kome su prisutni vaspitači, druga deca, drugačiji ritam dana i pravila koja tek treba da upozna.
Za dete, polazak u vrtić ne znači samo odlazak na novo mesto.
- duže odvajanje od roditelja,
- boravak sa nepoznatim odraslim osobama,
- druženje i deljenje prostora sa drugom decom,
- rano ustajanje i drugačiji dnevni raspored,
- novi prostor, krevetić, obroci i navike tokom dana.
Zato plač, odbijanje odlaska, burne reakcije ili povlačenje mogu biti normalan deo adaptacije. Iz tog razloga, roditelji moraju znati kako da blagovremeno pripreme dete za polazak u vrtić.
Priprema pre polaska
Priprema za polazak u vrtić treba da počne pre prvog dana. Detetu je lakše kada se nova situacija uvodi postepeno, kroz razgovor, šetnje pored vrtića i jednostavna objašnjenja o tome šta ga tamo očekuje.
Korisne savete o roditeljstvu i svakodnevnim izazovima sa decom možete pronaći i na ISIS Parenting.
Vrtić ne treba predstavljati kao veliki događaj oko koga se stvara pritisak. Još manje ga treba prikazivati kao kaznu.
Najbolje je govoriti o njemu mirno, kao o normalnom delu svakodnevice: dete će se igrati, upoznati drugare, boraviti sa vaspitačima, jesti, odmarati se i čekati da roditelj dođe po njega.
Pre polaska je korisno uskladiti kućnu rutinu sa ritmom vrtića.
- ranije buđenje,
- obroci u slično vreme kao u vrtiću,
- dnevni odmor u približno isto vreme,
- raniji odlazak na spavanje.
Ako je moguće, prošetajte sa detetom do vrtića, pokažite mu zgradu, dvorište ili ulaz. Još bolje je ako dete pre prvog dana može da upozna prostor ili vaspitača. Kada mu okruženje nije potpuno nepoznato, polazak u vrtić može biti manje stresan.
Kratka odvajanja su takođe važna priprema. Dete može najpre ostati 15 minuta kod bake, deke, rođaka ili prijatelja, zatim pola sata, pa duže.
Tako uči da roditelj može da ode, ali se uvek vraća. Deca koja su ranije imala pozitivna iskustva odvajanja često se lakše priviknu na vrtić.
Pre polaska treba podsticati i druženje sa vršnjacima. Dete koje je već imalo priliku da se igra sa drugom decom lakše prihvata grupu, čeka red, deli igračke i uključuje se u zajedničke aktivnosti.
Prvi dani u vrtiću
Prvi dani su najčešće najteži, jer dete još ne zna kako će izgledati dan bez roditelja. Može plakati pri rastanku, odbijati ulazak u sobu ili tražiti da roditelj ostane.
To ne znači da adaptacija ne uspeva. Većina dece se postepeno opušta posle nekoliko dana ili tokom prvih par nedelja.
Rastanak treba da bude kratak, smiren i topao. Detetu je potrebna jasna poruka, a ne duga objašnjenja. Dovoljni su zagrljaj, nekoliko sigurnih reči i odlazak.
- „Dolazim posle ručka.”
- „Dolazim posle spavanja.”
- „Dolazim kada završite užinu.”
Ne treba odlaziti krišom, jer dete tada može izgubiti poverenje i sledeći put se još jače držati za roditelja. Takođe, ne treba tražiti od deteta dozvolu za odlazak, jer ono ne može da preuzme odgovornost za tu odluku.
Rečenice poput „Mogu li sada da idem?” mogu dodatno produžiti rastanak.
Zadržavanje na vratima, vraćanje više puta i dugo ubeđivanje najčešće pojačavaju nesigurnost. Dete tada oseća da je i roditelj uznemiren. Zato je važno da rastanak bude nežan, ali odlučan.
Ako vrtić omogućava, adaptacija može početi kraćim boravkom. Prvih dana dete može ostajati kraće, a zatim se vreme postepeno produžava. Takav pristup pomaže mu da prvo upozna prostor i vaspitače, a tek zatim ceo ritam dana.
Kako pomoći detetu da se lakše smiri
Detetu u periodu adaptacije mnogo znače poznate stvari. Ako vrtić dozvoljava, može poneti omiljenu igračku, ćebence, flašicu, ranac ili drugi predmet koji ga podseća na kuću.
Takav predmet pomaže detetu da lakše poveže porodično okruženje i vrtić.
Roditelj treba da prizna detetova osećanja, ali bez pojačavanja straha. Umesto ubeđivanja da „nema razloga za plakanje”, korisnije je reći: „Znam da ti je teško, ali ja se vraćam.”
Tako dete dobija i razumevanje i sigurnost.
Jutarnja rutina treba da bude dosledna. Kada se jutro odvija na sličan način, dete lakše prihvata ono što sledi. Posebno pomaže kada roditelj ne žuri, ne menja dogovor i dolazi po dete u vreme koje je najavio.
Roditeljska smirenost ima veliki uticaj na dete. Ako roditelj deluje nesigurno, dete može zaključiti da vrtić nije bezbedno mesto. Ako roditelj ostane miran, topao i dosledan, dete lakše razvija poverenje.
Znaci dobre adaptacije ne vide se samo na rastanku.
- prihvata vaspitače,
- uključuje se u igru,
- jede i spava u vrtiću,
- komunicira sa decom,
- priča o aktivnostima,
- pokazuje stabilnije emocije kod kuće i u vrtiću.
Povremeni plač ne znači da se dete nije adaptiralo. Važno je da se posle rastanka smiruje, učestvuje u aktivnostima i postepeno pokazuje više sigurnosti.
Šta roditelji treba da izbegavaju
Polazak u vrtić ne treba koristiti kao pretnju. Rečenice poput „Videćeš ti kad kreneš u vrtić” stvaraju otpor i čine da dete vrtić doživi kao kaznu.
Takođe, nije dobro govoriti da će u vrtiću „morati sve da sluša, pojede i spava”, jer takve poruke unapred stvaraju napetost.
- dugo zadržavanje na vratima,
- vraćanje nakon pozdrava,
- odlazak bez pozdrava,
- obećavanje da se roditelj „brzo vraća” kada to nije tačno,
- pokazivanje preterane zabrinutosti pred detetom.
Roditelji treba da izbegnu i uvođenje velikih promena u isto vreme. Polazak u vrtić je sam po sebi dovoljno velika promena, pa nije idealno da se istovremeno započinje odvikavanje od pelena, cucle, dojenja, promena sobe, selidba ili nagla promena svakodnevnih navika.
Detetu je u ovom periodu potrebna stabilnost. Što je kod kuće manje dodatnih promena, to će mu biti lakše da energiju usmeri na prilagođavanje vrtiću.
Saradnja sa vaspitačima
Roditelji i vaspitači treba da budu partneri tokom adaptacije. Vaspitačima je važno reći šta dete umiruje, čega se plaši, kakve navike ima, kako zaspi, da li ima hronične bolesti, alergije ili nepodnošenje neke hrane.
Jutarnji rastanak nije jedino merilo adaptacije. Neka deca plaču pri odvajanju, a zatim se brzo smire i lepo provedu dan.
Zato roditelji treba da pitaju kako dete funkcioniše posle rastanka: da li se igralo, jelo, spavalo, tražilo utehu, prihvatilo vaspitača ili učestvovalo u aktivnostima.
- stalno plakanje tokom boravka,
- odbijanje hrane,
- problemi sa spavanjem,
- povlačenje i ćutljivost,
- izražena uznemirenost,
- dugotrajno odbijanje odlaska u vrtić.
U takvim situacijama može pomoći produžen period kraćeg boravka, dodatna podrška vaspitača, poznat predmet iz kuće ili jasniji dogovor oko jutarnjeg rastanka. Važno je pratiti dete, ali ostati dosledan.
Zaključak
Polazak u vrtić je proces prilagođavanja, a ne promena koja se završava za jedan dan. Adaptacija najčešće traje između dve i četiri nedelje, ali kod neke dece može trajati i duže, čak do dva meseca.
Tempo zavisi od više faktora: emocionalne zrelosti deteta, prethodnih iskustava odvajanja, porodične situacije, karaktera deteta i stava roditelja prema vrtiću.
Dete će se lakše prilagoditi ako roditelji unapred pripreme rutinu, uvedu kratka odvajanja, ostanu smireni pri rastanku i imaju poverenje u vaspitače.
Najvažnije je da dete dobije jasnu poruku: roditelj odlazi, ali se vraća. Uz predvidiv ritam, kratak rastanak, toplinu i doslednost, dete postepeno uči da je vrtić bezbedno mesto u kome može da se igra, istražuje i gradi nova iskustva.
